U mnogim kulturama uobičajeno je praznoverje da ljudi kucaju o drvo kako bi prizvali sreću ili odbili nesreću. I dok je izraz „kucati o drvo“ poznat od 19. veka, čini se da nema univerzalnog dogovora o tome kako je nastao.
Jedno od najčešćih objašnjenja za ovaj fenomen je običaj iz drevnih paganskih kultura, kao što su Kelti, koji su verovali da duhovi i bogovi žive u stablima, piše britanski folklorista Stiv Roud.
Kucanje o stablo verojatno se praktikovalo kako bi se podstaklo dobro raspoloženje i zatražila zaštita natprirodnih bića. Takođe, to je mogao da bude i način iskazivanja zahvalnosti za sreću koju čovek ima.
Još jedna teorija jest da su ljudi kucali o drvo kako bi izbegli zle duhove ili ih spečili da slušaju kad su se hvalili zbog svoje sreće, čime se sprečavao preokret njihove sreće u nesreću. U međuvremenu, hršćani često povezuju ovu praksu sa drvenim krstom s Isusovog raspeća.
U prošlosti su paganski narodi verovali da duhovi žive u drveću, a da kucanjem po drvetu ljudi mogu zatražiti pomoć dobrih duhova ili da će tim gestom oterati zle duhove.
Neki istoričari i istraživači smatraju da je kucanje o drvo noviji fenomen.
U svojoj knjizi „Zov igrališta“, britanski folklorista Stiv Roud prati istorijski razvoj dečje igre iz 19. veka pod nazivom „Tajgi Tačvud“, u kojoj su igrači imuni od toga da su uhvaćeni kad god dodirnu komad drveta poput vrata ili stabla.
– Budući da je igra bila zamišljena da pruži „zaštitu“ igračima, gotovo je sigurno da je ona izvor savremene praznoverne prakse kucanja o drvo – objašnjava Roud.