Ok, pretpostavljam da mi relativno često „iznebuha“ prilaze muškarci. Vide me, skeniraju i budem im donekle zanimljiva, verovatno. I to mi se dešavalo svuda – u klubu, kafiću, na ulici, šetalištu, iz automobila, na putovanjima… Nije da se začudim kada me neko startuje, premda priznajem – još nijednom to nije uradio neko ko bi mi se bar malo dopao. Ali, moram da priznam da sam jedan u nizu različitih prilazaka zapamtila zanavek.
Ne zato što je dečko imao spektakularan „start“, već zato što je imao potpuno isti – dva puta u roku od pola godine, pritom nemajući pojma da mi je jednom već prišao na taj način. O ČEMU JE, DOĐAVOLA, REČ? Krenimo od početka.
Vraćala sam se sa posla krajem leta, i u blizini Pravnog fakulteta u Beogradu obratio mi se mladić na engleskom jeziku. Rezultat mog brzog skena bio je da izgleda pristojno, premda je lice skrivao iza naočara za sunce, te sam se upustila u prijatnu komunikaciju sa njim. Već nakon dve rečenice, prešaltao se na srpski, priznajući sa smeškom da zapravo nije bio stranac, već je to bio samo način da mi skrene pažnju. U razmeni nekoliko rečenica već sam dobila gomilu informacija – kako se zove, da je istih godina kao ja, gde voli da letuje, čime se zanima u slobodno vreme, da radi kao pravnik i slično. Mleo je kao vodenica i nije planirao da stane. Bio je toliko navalentan i uporan, preterano se trudivši da šarmira, da je na kraju čak i uspeo u nameri da dobije moj broj, jer prosto nisam imala srca da ga odbijem. Nisam bila opčinjena ama baš nimalo, da se razumemo, ali sam prilično srdačna i ljubazna po prirodi, i učinilo mi se da nije strašno ako mu ostavim broj, jer sam svakako imala krajnju nameru da ukoliko se ikada javi – ja jednostavno ne odgovorim. Nakon nekoliko minuta ćaskanja, razišli smo se, a ubrzo su uledile i njegove poruke, ne preterano važne… Posebno jer ja zapravo nisam ni odreagovala na njih. Tu se završava prvi deo priče, ali je drugi krajnja „ludnica“.
U razgovoru sa jednom prijateljicom kojoj sam prepričala ovaj bizaran susret, shvatila sam da sam zapravo bila žrtva idiota. I to teških „idiota“ – onih koje svoje fore za startovanje uče napamet u školi zavođenja i primenjuju ih na svima redom, pa gde im prođe -prošlo je. Moj najveći blam u životu, priznajem. Imate pravo da mi se smejete.
Pomenuta drugarica takođe je bila žrtva istih, no jedan od njih je bio dovoljno iskren da joj prizna o čemu je reč, otkrivši da polaznici ove nazovimo „organizacije“ ordiniraju po centru grada i startuju otprilike sve što hoda i ima dve noge i to uvek koristeći otprilike iste „fore i fazone“. Zapravo, njoj su prišla dva tipa sa istim, vrlo specifičnim fazonom. Valjda samo kako bi isprobali novonaučene tehnike zavođenja.
Eto tako ove škole obesmišljavaju „zavođenje“. Pretvaraju ga u sport i gađanje trojki. Možda ćeš omanuti mnogo puta, ali jednom moraš da „ubodeš“. Zato, devojke, čuvajte se „niskih startova“ u centru Beograda – mogu da budu prevara, čak i kad su sasvim solidni momci u pitanju.