Vaša ženska prijateljstva vam možda uništavaju život

843

Ležim u krevetu sa prijateljicom Leom*, koja plače. Jednom deliću mene je žao zbog Lee – koja plače jer je u depresiji – ali veći deo mene, onaj iskreniji, zapravo je srećan.

Lea i ja smo prijateljice od naše 11. godine, ali u poslednjih godinu dana nešto se promenilo. Ona je dobila nov posao, a onda je našla dečka, pa su zajedno kupili dve ribice i nazvali ih “2018” i “Lana Del Rej”. Živela sam u to vreme u sobi iznad Lee i ponekad bih čula kako ih hrani. Ležala bih mirno i slušala potmulo hukanje akvarijuma i po glavi su mi se motale razne crne misli o tome koliko je ispunjen i srećan njen život bez mene u njemu. Negde u vreme kad je njen dečko kupio veći akvarijum, uselila sam se nazad kod svojih roditelja.

I zato kad me je Lea pozvala i zamolila me da svratim do nje, osetila sam uzbuđenje. Držala sam je u zagrljaju dok je plakala i pitala je nežnim glasom da li se već poverila nekom drugom, a kad je rekla da nije, osećala sam se željenom, dobrodušnom, pa čak i čistom.

Ovo neobično, posesivno ponašanje za mene je relativno nova stvar, ali sam oduvek uživala u klaustrofobičnoj intimi ženskog prijateljstva. Svi moji odnosi su stariji od decenije i zasnovani na zajedničkoj mitologiji da se među sobom volite više nego sve nove prijateljice i definitivno više nego što ikad možete da volite partnera. Gledajući kako se te prijateljice zaručuju/zapošljavaju/naširoko pričaju o tome koliko žele da se presele u Margejt, shvatila sam da je ta mitologija možda pomalo nesavršena.

Nije mi samo dosadno: aktivno sam nesrećna što su one srećne. Osećam da su te žene najviše ono što jesu, uglavnom moje, kad me pozovu uplakane. I tako sam počela jedva da čekam da me pozovu uplakane.

 

Većina nas oseća se strašno ponosno ako uspe da održi veoma bliska, stara prijateljstva. Ali sam intenzitet tih prijateljstava možda nas čini mentalno obolelima. Kao žene, socijalizovane smo tako da se poveravamo jedna drugoj: da zaista poznajemo druge i da oni poznaju nas, moramo da im poverimo sve naše intimne misli i iskustva. Ta sposobnost da se podeli bol deo je onoga što ta naša ženska prijateljstva čini toliko dragocenim – osećate da je vaša prijateljica isprepletena s vašim crevima na neki mučan, formativni način, zato što je vaša bliskost zasnovana na dopuštenju da budete ranjive jedna pred drugom.

Po psihološkinji Amandi Rouz to se zove “uzajamno preživanje”, a to deljenje i zajedničko preispitivanje problema dokazano je da pokreće depresiju. Rouz je ustanovila da iako devojke koje su “uzajamno preživale” uživaju u bliskijem odnosu sa svojim prijateljicama, one su i podložnije emotivnim poremećajima.

Ako bliskost vašeg prijateljstva zavisi od vaše razmene bola, postoji opasnost i da počnete da proizvodite taj bol kako bi odnos funkcionisao. Lea i ja smo obe verovatno uživale u tom danu kad smo malo plakale zajedno, zato što je to bila prečica do intimnosti među nama koja je u poslednje vreme zamirala. Neka vrsta jeftine droge. Govoreći mi u mejlu, Amanda Rouz objašnjava da u vašim srednjim dvadesetim, kako prijateljice kreću da pronalaze sreću mimo jedna druge, “jedna ili obe prijateljice mogle bi da počnu da proizvode ili preuveličavaju probleme o kojima će pričati kako bi održale prijateljstvo, a to bi svakako moglo da poveća rizik od depresije i anksioznosti”.

 

Rouz to zove “najgorim mogućim scenarijom”, ali pretpostavljam da je prilično čest slučaj. Mila*, fotografkinja u poznim pedesetim, kaže mi da kad je njena prijateljica ostavila njen telefonski broj za hitne slučajeve pre nego što je otišla na operaciju, počela je da fantazira o tome kako će je iz bolnice zvati u tri izjutra: “Bila sam prilično uzbuđena i zapravo sam želela da joj se desi nešto loše da bih joj bila potrebna. Više od njene porodice, više od njenog muža, ona je smatrala da sam ja ta osoba koja joj je neophodna u trenucima krize. Bio je to za mene neverovatan kompliment.”

Ideja da vi i vaša prijateljica možete da budete sve na svetu jedna drugoj toliko je zavodljiva da obično postane deo vašeg identiteta. Uloga koju igrate u tom prijateljstvu može da znači potiskivanje značajnih delova sebe, ali vi ne znate ko ćete biti bez tog prijateljstva, tako da se čvrsto držite te uloge. Morgan*, 31, mi kaže da joj je intenzitet odnosa sa njenim prijateljicama otežao da se izrazi u seksualnom pogledu.

“Nekako gledam na ta svoja rana prijateljstva u Australiji kao romantična. Ne u smislu da su bila seksualna, već da su bila direktna. Uvek dižem odbrambeni gard i veoma mi je teško da priznam da imam bilo kakve probleme sa svojim prijateljstvima iz tinejdžerskog doba, zato što su ona bila toliko formativna – ali mislim da je tu bilo homofobije. Sećam se da sam se nadala da nisam lezbejka, a kad sam doživela prvo seksualno iskustvo sa devojkom, nisam mogla nikome to da ispričam. Tužna sam što sam to prenela u svoje tridesete, a mislim da to ima neke veze sa uticajem koje ta prijateljstva i dalje imaju nada mnom.”

 

Psihološkinja i autorka Kerol Topolski kaže mi da čvrsto držanje za tu vrstu prijateljstava može biti i način da se izbegne odrastanje. “Sigurnost nečeg poznatog veoma je privlačna”, kaže ona. “Izgubiti prijatelja zahteva određenu vrstu oplakivanja. Gubite nekoga ko predstavlja značajan deo vašeg istorijata.” Morgan objašnjava taj stepen bliskosti kao neku vrstu produžene adolescencije: “Bila sam opsednuta njima. I dalje sam. Imala sam jednu prijateljicu koja je umela da me dovede do suza od smeha. Ne smejem se više kao što sam se smejala nekad. Potpuno je umela da mi se podvuče pod kožu – mislim da niko više nikad neće moći da me natera da se osećam tako. Pretpostavljam da to nije moglo da opstane. To je bio deo razloga zašto sam se uopšte i preselila u Veliku Britaniju.”

Foto: HEX LLC. / Alamy Stock Photo

Ima neke sramote u tome kad se ispostavi da ste prijatelj koji ne ume da prihvati kraj. To je kao da su se popalila svetla i da su sve one sitne, neizgovorene niti koje su vas vezivale sada postale otkrivene i da se pokazalo šta su sve vreme bile: zagušujuće i objektivno lude. Odjednom ste suočeni s tim koliko mnogo i koliko očajnički zapravo želite.

Ali kad pitam Morgan da li moramo da promenimo očekivanja od ženskih prijateljstava – da očekujemo manje – ona mi kaže da ne treba: “Mrzim to. Ne bi trebalo da odbacujemo te ljudske kvalitete – kao što su usamljenost ili želja da budete željeni – tako u stvari funkcionišu međuljudski odnosi. Ako imate duboka prijateljstva, ona treba da su sirova. Treba da zavisite jedni od drugih.”

U interesu razrešenja, pozivam Leu. Ovaj put ja plačem, a onda nas dvoje malo uzajamno preživamo naše prijateljstvo. “Da, znala sam da jedan deo tebe ne želi da budem srećna” – telefonska veza se konstantno prekida zato što priča sa mnom sa trajekta, na kom sam prekinula njen odmor sa dečkom – “Ali došla sam u tu fazu kada sam se plašila da ću zauvek ostati samo ‘slatka’, ‘dobrodušna’ prijateljica. Svesno sam donela odluku da pokušam da budem nešto više od toga.”

Ispada to lep razgovor. Na kraju se veza prekida, ali mi ona šalje poruku nekoliko sati kasnije da mi kaže da je jedna od njenih ribica uginula.

Foto Pixabay
Izvor/Autor Vice
Komentara
Očitavanje..