Pazite, da ne bude prekasno.
Danas sam posmatrala scenu dok sam sedela u kafiću: njih dvoje, lep par mladih, se svađaju. Ako sam dobro razumela, ona je njega optuživala da ju je prevario. Plakala je. Bilo je vrlo neprijatno i svi su ih posmatrali. U jednom trenutku, on je rekao:
– Nikad to ne bih učinio, previše te volim. Sad ću da ti dokažem – rekao je mladić, a zatim klekao i izvadio prsten. Njene suze je zamenio osmeh. Zagrlila ga je, a onda su otišli, držeći se za ruke.
Ja imam 45 godina i živim sama. Taj događaj me je podsetio na moju ljubav iz mladosti, tačnije kada sam imala 23 godine. Bila sam lepa i mogla sam da imam koga poželim. Bila sam u vezi sa momkom koji je imao sve – dobrotu, lepotu i smisao za humor. Sve, osim novca. Ali, šta sam znala sa 23 godine? Bila sam sigurna da će mladići doveka klečati preda mnom i moliti me za ljubav i seks. Kada me je zaprosio, raskinula sam s njim. I jeste, momci su se lomili oko mene. Uspela sam da prekinem bar tri jake veze, ostavljali su svoje devojke samo da bi proveli noć sa mnom.
I to je trajalo nekih desetak godina. A onda, momci koji su bili sa mnom su počeli da se žene, prave porodice. Ja sam ostala sama. Telefon je prestao da zvoni, a dani su postali jednolični i prazni.
Sada bih učinila sve da mogu da vratim vreme i kažem “da” onom divnom mladiću koji me je toliko voleo. Ako čita ovo, neka zna: sad bih opet bila s njim. Nema veze i da budemo siromašni. Međutim, on je davno krenuo svojim putem.
Učauri se čovek. Pomirila sam se sa činjenicom da ću umreti sama.
SD
