– Tad sam počela da na mnogo dubljem nivou razumem uticaje koje svakodnevni stres ima na naše fizičko i mentalno zdravlje. Naučeni smo da potiskujemo emocije, da odmahujemo rukom i govorimo da će nešto proći, ne shvatajući da te snažne emocije u nama ostavljaju dugotrajan trag. Pored posla kojim se bavim, lično iskustvo sa anksioznošću naučilo me je da usporim, da više slušam i razmišljam, da ne reagujem brzinski u stresnim situacijama.

 

Počela sam da merim da li je određena situacija vredna snažne emocionalne reakcije ili se pak može rešiti mirnijim putem- kaže Suzana Sjeničić u intervjuu za BGonline.

Lično iskustvo sa anksioznošću pomoglo joj je da razume kasnije i svoje klijente mnogo bolje nego pre kad je o ovom poremećaju znala samo iz knjiga i priča drugih ljudi.

-Sad znam tačno kako se osećaju, šta su potencijalni okidači, šta bi moglo da pomogne, zašto određene stvari ne pomažu i kako se osećaju njihovi bližnji. Bilo je veoma teško nositi teret anksioznosti.

Od prihvatanja da se to stvarno događa mojoj majci, do toga da u porodici jedino ja tečno govorim engleski što me automatski postavlja u ulogu staratelja. Nije bilo lako, bilo je veoma emotivno i stresno. Kada je mami dijagnostifikovana anksioznost, bila sam u sred magistarskih studija, radila sam i išla na praksu, tako da je bilo malo vremena za brigu o bilo čemu drugom, a ovo se nije moglo odložiti.

Mnogo toga smo kao porodica propustili, počevši od nekih najjednostavnijih stvari poput putovanja ili pohađanja predavanja i izlazaka sa prijateljima, u mom slučaju. Srećom, sloga, snaga i volja su pobedile.

 

Naravno, bez maminog psihoterapeuta, kojoj dugujem ogromnu zahvalnost, proces bi bio znatno teži. Kada se sve završilo i mama se oporavila, laknulo nam je. Počeli smo da se radujemo najjednostavnijim stvarima i da bukvalno budemo zahvalni na mirnom danu, na mogućnosti da se odvezemo do grada ili bezbrižno posetimo koncert.

Konačno sam mogla da odem na kafu sa prijateljicom i neometano se zadržim koliko želim.

Danas Suzana kaže da je zahvalna na tom iskustvu.

-Naučila sam da zaista cenim sve što imam i uživam u malim stvarima u životu jer je tako lako izgubiti ih.

Čemu je anksioznost naučila ovu mladu terapeutkinju, kako treba da se ponašate prema onome ko ima ovakav problem a šta je važno da članovi porodice rade, kako se može uz rad na sebi prevazići anksioznost pročitajte OVDE.

Branka Gajić/bgonline.rs