Tuga koja se teško leči.
Bila sam mlada i luda. Čak ni puno luda, ali malo slobodnija i našla sam dečka sa 16 godina. Mladi i napaljeni, imali smo seks tri puta dnevno. On je pazio, ali kondom nam nije padao na pamet. I tako, moglo se očekivati… posle četiri meseca zabavljanja, zakasnila mi je menstruacija.
Bilo mi je prerano da se udajem i da rađam, da budem dobra supruga i ženica, kad sam još bila devojčurak. Vešto sam sakrila činjenicu da sam u drugom stanju. Od svih, i od roditelja i od njega, mog dečka. Pošto sam iz malog mesta, otišla sam kod jedne rođake iz Beograda i uz njenu pomoć obavila kiretažu. Brzo sam se oporavila, i fizički i psihički. Mladost… Kada sam se vratila iz Beograda, raskinula sam s dečkom. Naravno da nisam mogla da budem s njim i da čuvam tajnu koju sam krila – da sam se oslobodila našeg deteta.
Sada sam udata i imam dvoje dece. I prošlo je 24 godine od abortusa za koji samo ja znam. Uz obaveze i jurnjavu ne stižem da puno razmišljam o tome. Ali, svake godine krajem aprila, setim se i ne mogu da ne zaplačem. Ona ili on bi sada imali 24 godine. Možda bi moja nerođena ćerka bila diplomirani arhitekta ili kafe kuvarica, a sin fudbaler ili profesor, kao da je bitno.
Isplačem se i teram dalje. To je život, izbor i odluke. Zbog te ću se zauvek kajati.
